Bojan Z: Jazz Fest je jedan od svetski bitnih kulturnih događaja

24. Oktobar, 2016


Pijanista, kompozitor i lider Bojan Zulfikarpašić će na 20. Jazz Festu održati dva koncerta 5. novembra. Predstavit će dva dueta sa trombonistom Nilsom Wogramom i saksofonistom Julienom Lourauom.

JFS: Rekorder si po broju nastupa na Jazz Festu. Prije 18 godina nastupio si prvi put na festivalu i do sada predstavio gotovo sve svoje značajnije projekte. Kako vidiš razvoj festivala u ove dvije decenije?
Bojan Z: Baš mi je drago za rekord. Za mene je razvoj festivala više nego očigledan u samoj činjenici da kome god muzičaru spomenem Jazz Fest Sarajevo – svi znaju za njega i o njemu pričaju samo najbolje, čak i oni koji nikad nisu svirali u Sarajevu. Jazz Fest Sarajevo je postao jedan od svetski bitnih kulturnih događaja i stvarno bi bilo krajnje vreme da i lokalni politički akteri to shvate.

JFS: Na 20. Jazz Festu održat ćeš dva nastupa, u dva seta predstavit ćeš dva aktuelna dueta. Koje su sličnosti i razlike (osim broja 2)?
Bojan Z: Jedan duo je priča o dugogodišnjem prijateljstvu, i svemu što s tim ide, s Julienom se znam i sviram od 1990. godine, na neki način smo se zajedno razvijali kao umetnici.
Drugi duo, sa Nilsom, je više u fazi upoznavanja preko muzičkih afiniteta, i tek smo u fazi otkrivanja jedan drugoga kroz putovanja i koncerte, i razne druge situacije koje život jazz muzičara donosi. Zajedničko je to da su u oba dueta, muzički, umetnički i komunikacijski nivo vrlo visoki, po mojim standardima.

JFS: Koje te uspomene vežu za Sarajevo? Šta je prva asocijacija na Sarajevo?
Bojan Z: Većina moje familije su Sarajlije, tako da sam u Sarajevo dolazio od prvih godina života, sladoled iz Egipta je okus koji ostaje zauvek, kao i miris Baščaršije. U familiji su mi bile i Sarajlije sa izraženim afinitetom prema umetnosti, koje su znale da mi pokažu čari Sarajeva na pravi način. Naprimer, rodica Jasna Šamić me je vodila u Parkušu, gde sam kao petogodišnji dečak sedio za stolom sa Čolom, Bregom i Bebekom, a ujka Vedo Hamšić me upoznao sa Sarajevom kroz svoju optiku arhitekte i slikara. Ostatak familije me upoznao sa restoranima, kafanama i planinama oko Sarajeva i prirodnim čarima Romanije, Borika… Ispred Sarajke (op.ur. današnji BBI centar) sam dva dana uzastopno čekao u redu da kupim tek objavljen album Šarla Akrobate. A posebno mi je uživanje kad sviram u BKC-u, sali gde sam kao klinac sa bratom išao u kino.

JFS: Sarajlije vole čuti kad muzičari kažu da rado sviraju ovdje, da je taj nastup drugačiji od ostalih. Da li je to tako? Postoje li gradovi i dvorane u kojima ti je draže svirati nego u drugima. Zašto?
Bojan Z: Odgovor na prethodno pitanje podrazumeva da mi je ovde drugačije, nego naprimer u Oslu. A i ljudi koji organizuju ovaj festival su mi posebno dragi, ne zamerite.

JFS: Da li se i na koji način tržište promijenilo za profesionalnog muzičara u odnosu na prije 20 godina?
Bojan Z: Da, kompletno. Muzičar je prešao put od nedokučivog mistika do uličnog prodavača svoje muzike, kojemu broje lajkove da bi mu “odredili” vrednost, a to je velika promena. Ljudi su se navikli da mogu u svakom trenutku poslati poruku nekom umetniku i “s pravom” očekivati odgovor u par sati, a u suprotnom, odmah će ga zablatiti na društvenim mrežama. Dobra stvar je da je muzičar došao u direktan kontakt sa svojom publikom, malo manje dobra stvar je da ima mnogo manje vremena da radi na muzici.

JFS: Tokom karijere sarađivao si sa brojnim velikim imenima muzičke scene. Kojih saradnji se najradije sjećaš?
Bojan Z: Svih, jer su sve bile bitne i sve su kreirale moj umetnički mozaik. Istaknut ću dugogodišnje saradnje sa Henrijem Texierom i Michelom Portalom od kojih sam mnogo toga naučio a i dalje sarađujemo. Saradnja sa Scottom Colleyem, Jackom DeJohnetteom i Nasheetom Waitsom, takođe, kao ostvarenje mojih američkih snova… što ne znači da sam ostale zaboravio. Naprotiv.

JFS: Producirao si tri albuma Amire Medunjanin. S njom često i nastupaš. Ima li novih planova kada je u pitanju saradnja s Amirom?
Bojan Z: Da, upravo je izašao i treći album Damar i priprema se turneja. Čovek sam koji voli saradnje na duge staze, dokle god se ne ponavljaju formule i dokle god ima umetničkog rizika, što održava kreativnost jedne saradnje, a to je slučaj sa Amirom. Posebno mi je drago da sam na neki način dodao svoju ciglu i malter u novu sarajevsku muzičku scenu, koju sam video kako raste i širi se, i koja je, po mom mišljenju, u direktnoj vezi sa počecima Jazz Festa Sarajevo i svim kreativnim pravcima koji su se iz te manifestacije razvili. Evo jednog čike koji je to mnogo bolje objasnio, i s kojim se u potpunosti slažem po tom i drugim pitanjima: pogledaj link.

JFS: Sarađuješ na dva projekta sa muzičarima iz ovih krajeva – Terzićem i Vasilićem. Kakvi su projekti u pitanju?
Bojan Z: Različiti, jer je način ophođenja prema muzičkim korenima Nenada i Dejana podosta drugačiji. Nenad je direktno inspirisan melodijama i ritmovima balkanskog folklora, čime sam se i sam bavio, tako da stvari idu brzo, glatko i lete visoko.
Dejan je na apstraktniji način inspirisan Balkanom i tradicijom uopšte, više okrenut prema savremenoj muzici, a i kao kompozitor je vrlo specifičan, projekat je rađen sa briljantnim muzičarima američke scene Mattom Penmanom i Chrisom Speedom. E, sad nam predstoje koncerti da vidimo kako će se oba projekta razvijati.

JFS: Jednom si kazao da više vremena provodiš putujući na nastupe i vraćajući se s njih nego svirajući. Kako usklađuješ porodične i profesionalne obaveze? Da li je nužno da jedan od ta dva važna segmenta “pati”?
Bojan Z: Zavisi s kim i kako praviš porodicu. Većini ljudi koji su mi bliski je jasno da mi je muzika prva na listi i sve što je vezano za nju. Ali, svakako je neophodno da, pošto imam porodicu i decu, manjak kvantiteta vremena koje provodim s njima, barem pojačam kvalitetom tog vremena. S vremenom i ja polako shvatam da je porodična baza nešto što me ispunjava neophodnom energijom, i da tu jedino mogu da se opustim i slobodno pokažem svoje vrline (čitaj: mane). A i lepo je znati da ima onih kojima si baš ti potreban za njihov zdrav razvoj i balans u životu.

JFS: Danas češće sviraš u regionu nego prije desetak godina, recimo. Kakva je regionalna scena u odnosu na ostatak Evrope. Koliko zaostajemo za Evropom?
Bojan Z: Ovaj region jugoistočne Evrope ima oduvek veliki potencijal, što umetnički, što organizacijski, samo ne politički, jer smo dozvolili najgorim i najneobrazovanijim da nam kroje pravila i norme za život. Ne bih da vas tešim, ali isti fenomen se dešava i u Francuskoj i u ostatku Evrope. Smatram da je rešenje u strasti s kojom se čovek bavi umetnošću, i kroz tu strast i ličnu angažovanost pravi tu neophodnu bazu ljudi s kojima stvara otpor prema vladajućim mediokritetima, i alternativu koja će kad-tad privući istomišljenike, i eventualno dobiti na opštem značaju u društvu. Ne ono “nada poslednja umire”, nego više činjenica da nikad u istoriji nije bilo lako biti drugačiji, ali je naša zajednička uloga baš u tome, da zamišljamo bolje i drugačije sutra i da činimo sve da takvo sutra što pre svane. Oni gore, u politici, i ne znaju drugi način osim sukoba i ratova.

Photo by Zijah Gafić (10. Jazz Fest Sarajevo 2006)